Posle smrti mog oca Nedeljka, naš restoran “Zanatski dom” u Inđiji na silu i na prevaru je zatvoren. Nesreća nikad ne ide sama…
Nekako baš u to vreme je isticao dugogodišnji ugovor o zakupu prostora. Od Udruženja zanatlija tražili smo da se ugovor produži za godinu dana – tek da bi smo imali vremena da se snađemo kako mi kao porodica, tako i svi ostali koji su bili u to vreme zaposleni u našem restoranu. Naravno, rekli su nam da nema nikakvih problema, da ne brinemo, da će sve biti u redu. U svojoj tuzi poverovali smo im. Ipak su to ljudi a ljudi su ljudi kada održe svoju reč.
Sahrana je bila velika, pola Inđije se okupilo na groblju. Primali smo izjave saučešća naivno verujući da su sve iskrene, od srca.
Moj otac, pred smrt, kao da je slutio zlo. Posle druge operacije, prilikom naše posete rekao dao nam je svesku u kojoj je pisalo kome on i koliko duguje novca i ko njemu i koliko duguje. Da znamo i da to ispoštujemo, ako se on ne vrati iz bolnice u Novom Sadu. Nije se vratio…
Dugovanja mog oca su uglavnom bila sitna, beznačajna i u sve u vezi sa nabavkom robe (hrane i pića)… I lista onih koji njemu duguju nije bila velika.
Ipak, među njima se isticao jedan poznati inđijski preduzetnik sa pozamašnom sumom novca koju je dugovao mom ocu. Poznavao sam ga iz viđenja jer je uvek bio galamdžija i hvalisavac kada bi se pojavio negde u varoši. Svi oni koji su dugovali mom ocu su došli, izjavili nam saučešće i bez reči vratili dug. Najviše nas je iznenadio jedan tatitn kolega, takođe ugostitelj koji je došao među prvima. Pozvao nas je u stranu i rekao nam:
– Žao mi je Neđe. Evo, ja sam doneo novac koji sam pozajmio od njega. Znam da će vam sada trebati svaki dinar!
Mi smo se iznenadili jer se radilo o povećoj količini para a još više da njega nije bilo na spisku dužnika. Zbog toga smo se uzdržavali da uzmemo novac.
– Ma samo uzmite. To je vaš novac. A to što me nema na spisku to je… to je valjda zbog toga jer se jedan prema drugom ponašamo kao braća. A braća ne beleže međusobna dugovanja.
Uzeli smo novac i zahvalili se…
A hvalisavi preduzetnik koji je mom ocu dugovao najveću svotu novca niti je došao da nam izjavi saučešće, niti je hteo da vrati pozajmljeni novac. U varoši se pročulo o njegovom bezobrazluku, ljudi su ga napadali ali on se uporno branio da on ne duguje Neđi nikakav novac… Što se više branio, sve je dublje upadao u sopstvenu laž… Mi kao porodica smo digli ruke od njega ne želeći da imamo posla sa tako kvarnim čovekom… Valjda smo prepustili Bogu da reši ovu nepravdu.
Tako je i bilo.
Nekoliko godina kasnije on je pozajmio duplo veći novac nekom mladom preduzetniku koji je otvorio svoj prvi lokal. Ubedio ga je da će mu se pozajmljeni novac udesetostručiti… Momak je bio u pravu. Novac se udesetostručio ali hvalisavi preduzetnik NIKAD nije dobio ni dinara od svoje pozajmice a kamoli kamatu i deo profita.
Ali da se vratim na restoran “Zanatski Dom”.
On je važio za jedan od 3 najpopularnija restorana u to vreme (druga dva su bili kafana “Kod Sokola” i “Satelit”) i van granica naše male opštine. U njega su dolazili sportisti, poslovni ljudi, opštinski činovnici i naravno, zaljubljeni parovi.
Elem, kad je moj otac umro početkom decembra, negde početkom februara dobili smo plavu kovertu. U njoj, umesto traženog produžetka ugovora na godinu dana, dobili smo obaveštenje da se ISELIMO u roku od 10 dana?! Žalba nije vredela.
Mi svi šokirani shvativši da su nas slagali, da nas zbog nečije samovolje teraju na ulicu…
Krenuše suze, kuknjava, plač svih zaposlenih.
Nije nam preostalo ništa drugo nego da obrišemo suze i da se iselimo i zatvorimo “Zanatski Dom”…
Ostali smo na ulici, bez stalnog zaposlenja ,u tuđoj kući gde smo stanovali pod kirijom…
Već tada sam uveliko honorarno radio kao novinar u Beogradu a valjda i ispekao novinarski zanat jer sam znao da nikad nije onako kako to izgleda. Pa tako i ovaj nagli obrt situacije kad se obećanje pretvori u laž.
Počeo sam da istražujem i malo po malo došao sam do saznanja da je odluka promenjena na uporno insistiranje jednog jedinog ali moćnog čoveka. Ubrzo sam saznao i ko je on…
Ponekad kad bih iz Beograda došao u Inđiju sretao sam ga… Uvek me je gledao cinički se smejući. Valjda sam tada shvatio da postoje i ljudi koji jedino uživaju u tuđoj nesreći i bolu. Nije bilo nikakve logike zašto je to uradio jer nikakve koristi nije imao osim lične slasti da pije tuđe suze i sladi se tuđom mukom koju je sam izazvao…
Prošle su godine, moja porodica je uspela da se povrati i opet stane na svoje noge…
A onda, jednog dana, upoznao sam moju sadašnju suprugu. Otišli smo na neku slav . Kad tamo ugledam krivca za zatvaranje očevog restorana. Hteo sam da odmah da se vratim ali u meni je proradio ponos na mog dobrog i plemenitog oca. Seo sam preko puta njega ali bez ikakvog rukovanja i pozdrava…
Bio je iznenađen mojom pojavom i odmah počeo da se pravi važan, da se, izvinite na izrazu ali ono je najslikovitije -kurči! Stalno se bahato cerekao ne skidajući pogled sa mene. U jednom trenutku se zagrcnuo jer su domaćini rekli ko sam – poznati beogradski novinar!
Od tada smo se viđali samo na toj slavi. On je glumio raspoloženje, hvalisao se pa čak i pokušao da se sprijatelji sa mnom… Nije mu uspevalo. Nisam mu dozvoljavao da mi se približi ni milimetar…
Jednog dana sreo sam ga na ulazu u Dom zdravlja. Kada me je ugledao, zastao je, držeći se za ogradu. Bio je sav crn u licu a znoj mu se slivao. Zaustavio me je mašući mi jednom rukom:
– Znaš… znaš ja sam teško bolestan. Izgleda da mi nema leka. Bojim se, bojim se da ću…
Prećutao je reč “umreti”…
Ja sam samo ga gledao i ćutao. Setio sam mog oca, setio se plavog pisma o zatvaranju restorana, setio se naši suza i straha, setio se njegovog zlobnog smeha… Hteo je da priča sa mnom ali ja sam se samo tiho rekao:
– Izvinite, žurim.
Otišao sam. Par meseci kasnije je umro. Njegova smrt nije mogla ublažiti bol što sam izgubio oca, što su nam na prevaru zatvorili restoran i sve nas isterali na ulicu… U meni je ostala praznina i tuga koju i danas nosim u sebi.
Osveta zbog tuđeg zla nije piće koje pijem.
Malo po malo njegova bogata i ugledna porodica je počela da se raspada. Žao mi je što su njegova, inače dobra deca, surovo kažnjena zbog greha njihovog oca… Možda ni danas ne znaju otkud i zašto ih bičuju vetrovi stalnih poraza…
A nekada čuveni “Zanatski Dom” se nalazio na 3. spratu trospratne zgrade preko puta Doma omladine. Zgrada je vrvela od zanatlija i preduzetnika. Sve kancelarije su bile non-stop pune ljudi. U prizemlju se nalazila “Ukusova” prodavnica…
Ubrzo kada smo mi napustili “Zanatski Dom” otvoren je ponovo restoran iznajmljen drugom ugostitelju. Radio je neko vreme i – naglo je zatvoren. I prodavnica u prizemlju je zatvorena. Umesto nje – osvanula je banka. No i ona nije dugo radila…
A kancelarije na prvom i drugom spratu iz dana u dan postajale su praznije. Na mestu restorana posle par godina otvorena je lokalna televizija.
Jedne večeri bio sam njen gost i to je bilo prvi i poslednji put da sa sam prekoračio prag “Zanatskog Doma”. I televizija se ubrzo zatvorila i preselila…
Kancelarije odavno zvrje prazne, napuštene. Na 3. spratu posle nekoliko godina je ponovo otvoren restoran a u prizemlju kafić…
Gosti retko i nerado svraćaju u ovu zgradu, nekada glavni centar poslovnog sveta male sremačke varoši. Neki se pitaju zašto je to tako a drugi, oni mudriji sa boljim pamćenjem, samo odmahuju rukom i daju jedan te isti odgovor:
– Od kada je gazda Neđa umro, to je postala ukleta zgrada. Pored nje ne treba ni prolaziti a kamoli u nju ulaziti. Ukleto je sve ono što se na nečijim suzama sagradilo.
Često prolazim pored ove avetinjske zgrade. Samo gledam i ćutim jer ona sama govori svoju tužnu priču. Žao mi je. Nije kriva ona – već neki naopaki neljudi…Vidim je kao surovi spomenik ljudskoj pakosti i pohlepi.
Rajko Dvizac: Priča o Zanatskom domu, Inđiji, dobrim i lošim ljudima…
Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.
Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE