Piše: Boban Jovanović, jedan od aktivista i
učesnika petooktobarske revolucije
Kada sam prvi put sreo Mitropolita Amfilohija u rodnoj kući Svetog Petra Cetinjskog , razgovarali smo o raznim stvarima ali smo se dotakli politike i istorije. Bilo je to leto dvehiljadite godine, pred izbore koji su bili ključni. „ A ti si šinko protiv Miloševića?“ upitao me je Vladika. „Da, evo došao sam ovde do manastira da napunim baterije i vraćam se u Beograd da ga srušimo“, bio je moj odgovor.
Razgovor je trajao dugo i imalo se šta čuti od ovog iskusnog i učenog čoveka, medjutim ono što je meni ostalo u pamćenju i odzvanja i dalje su reči : „NAROD KOJI UBIJE SVOG VLADARA, OSUDJEN JE NA STO GODINA PROKLETSTVA“.
Čekali smo da da svane jedna majska zora 2003. I da se iskupimo od prokletsva koje smo sebi naneli ubistvom Kralja Aleksandra Obrenovića, medjutim jedno martovsko jutro je sve promenilo i zadužili smo se za još sto godina. Ubistvo Zorana nam je umesto da zora svane donelo tegobu i čežnju za tom zorom koja nije svanula,zorom koja je trebalo da nam donese jedno novo sunce slobode i napretka.
Ne želim da u ovom tekstu ulazim u političku polemiku, ali jedno je sigurno a to je da smo bili nedorasli kao nacija da pratimo svog lidera koji je bio mnogo ispred vremena i čiji je progres bilo teško pratiti. Demokrata u pravom smislu te reči, primenjujući razne načine pa čak i bolne rezove nije mogao ostati bezgrešan. Iako se trudio da izabere tim koji će ga pratiti, od svega ponudjenog i izbora koji je imao nije mogao da napravi bolji i i jači tim. Posle tog 12og marta, kao kada se u kući sruši noseći zid, krenulo je sve da se ruši.
Srušio se krov a potom popadali i zidovi. Kuću je bilo nemoguće popraviti, a svi su, kao kad deca ostanu bez oca, počeli da lutaju svojim putevima i bespućima. Danas kada ga svi svojataju, pa oni koji su se napili od sreće tog dana kada je on ubijen, mučki, na štakama, ostaje otvoreno pitanje šta bi i gde bi Srbija bila danas da je Zoran ostao živ. Mi koji smo znali i mogli bar malo da znamo šta je u njegovoj viziji, verujemo da bi Srbija danas bila članica EU i rame uz rame sa drugim evropskim zemljama sprovodila društvene reforme. Ta šansa je propuštena, politička pozadina ubistva još uvek nepoznata , jer ni jednu vlast posle toga nije ni interesovala da se time bavi. Možda nekada neke druge generacije čija će se vizija poklopiti sa Zoranovoj, jer je on živeo u budućnosti, smogne snage da istinu ostavi istoriji. Ostaje nam da se sećamo jednog divnog vremena kada smo verovali da Srbija može i da na čelu ima onog ko zna kako da je vodi. Ostaje nam da se nadamo da će se pojaviti neki novi Zoran koji će znati i… Ostaje nam da volimo Srbiju kako je i Zoran voleo.
Boban Jovanović