I ministri umiru, zar ne?

Rajko Dvizac: Zlatne Cipele

Sa mukom je otvorio oči. Osećao je blagu vrtoglavicu u glavi a pogled mu je bio mutan, Slika nejasna, nestvarna. Prtorljao je oči da mu se vid razbistri. Gledao je oko sebe sa nevericom.

Sedeo je na nekoj stolici u hodniku prepunom nepoznatih ljudi. Jedni su na sebi imali pidžame a drugi odela. Uglavnom – markirana. Šarenilo odeće nadjačavala je belina hodnika bez ijednog prozora. Srećnici kao on, su sedeli a drugi su stajali naslonjeni na zid ili pak sedeli na golom, hladnom betonu.

– Šta se to dogodilo? Gde sam ja? – pitao se poluglasno.

Niko mu nije odgovorio.

Pogled mu pade na razdrljenu, pocepanu belu košulju. Bila je sva krvava, Okorela crvena krv nalazila se i na kravati koja je sada više podsećala na omču nego na modni detalj. A dobro se seća, platio ju je 500 evra pre nekoliko meseci u Rimu. Vidi sad šta je od nje ostalo. Samo neupotrebljivo parče krpe.

Ljutio se. Počešao se po glavi. Kosa mu je bila slepljena. Ponovo tragovi sasušene krvi. Ruka mu skliznu do velike rane koju na potiljku. Pod prstima je osetio otvorenu ranu koja je još uvek krvarila. Naježio se kad je na prstima ugledao tragove sveže krvi. Prsti su mu bili obojeni u crveno. To ga je trglo. Setio se…

Vozio je svoj novi audi kada je prošao kroz crveno. Jedan glupi kamiondžija je udario pravo u njega. Saobraćajka! Da, to je to. Doživeo je saobraćajku i sad je sigurno u nekoj levoj bolnici.

– Pa šta ako sam prošao kroz crveno. Kamiondžija je kriv. Što me nije propustio. Žurio sam. Opravdano. Na prvi sastanak sa novom, mladom i lepom ljubavnicom. Uh, šta sam propustio zbog glupog kamiondžije. Mala ima jedva 18 godina. Pravi slaktiš.

Ma, jebaću ja njemu mamu čim izađem iz bolnice. Nema on pojma koga je udario – mislio je u sebi.

– Dobro, kad sam već u bolnici, što sedim ovde i čekam na red. Jel znaju oni ko sam ja?! Ma, ima sve da ih posmenjujem…

Pogledao je niz hodnik ne bi li ugledao neka vrata pa da tamo odmah ode i razračuna se sa neodgovornim osobljem. U dnu hodnika videla se neka svetlost. To mora da su staklena vrata.

Odlučno je ustao sa namerom da se probije do vrata. Istog trena, čovek koji je stajao pored njega pokuša da sedne na njegovu stolicu. Instikt mu proradi. On odgurnu čoveka od sebe i vrati se na stolicu. Šta ako ne uspe, moraće da stoji ili sedi na podu. Bolje da ovako sa mesta pozove sestru ili doktora. Što je sigurno – sigurno je.

– Sestroooooo!!! Doktoreeeeeeeee!!! Ima li ikog ovde da radi?! – drao se iz sveg glasa.

Ljudi u hodniku su počeli da se okreću prema njemu. Začuo se tihi kikot.To ga još više razljuti.

– Šta se vi smejete idioti. Jel znate ko sam ja? Jel znate? Ne znate! Napiću vam se krvi, bagro jedna – drao se.

Što se više drao, što je bio ljući, i smeh je bio glasniji. Čovek nije mogao da veruje sopstvenim ušima. Njemu, baš njemu da se ovako nešto događa i to u nekoj bezveznoj bolnici. Njemu – ministru u vladi!!!

Kad za ovo saznaju njegove kolege ima da ga zezaju do besvesti. Ovi očigledno ne gledaju ni televiziju niti čitaju novine kad ga ne prepoznaju. Nema druge. Mora da im kaže ko je on, pa da vidim da li će se onda smejati?!

– Ja, dragi moji… MINISTAR u vladi! Nisam bilo ko, već MINISTAR i meni nije mesto u čekaonici. Pogotovo ne ovoj, nikakvoj – govorio je važno.

Usledio je tajac koji izazva pobednosni osmeh na njegovom licu a potom još glasniji, još bučniji smeh. Ceo hodnik mu se smejao. Neki su čak i plakali od smeha.

– Šta je bagro. Ne verujete mi. E, videćete sada ko sam ja i s kim imate posla – besno je stavio ruku u džep da izvadi mobilni.

Džep je bio prazan.

Počeo je nervozno da pretura po džepovima ali svi su bili prazni. Ni novčanika sa brojnim karticama, propusnicama i legitimacijama, pa i novcem – nije bilo. To ga zbuni. Ako mu je prilikom saobraćajke i ispao mobilni, pitao se kako mu je nestao novčanik?

Mora da ga je neko ukrao. Njemu, ministru u vladi?! Ko zna od kada je u ovoj rupi od bolnice?

Pogledao je na sat. Ni njegovog skupocenog sata nije bilo. Izgleda da su mu i to ukrali. On nije navikao da od njega kradu.

Pogled mu se zaustavi na prstima. Nedostajao je zlatni prsten i burma.

Mahinalno ruka mu krenu ka vratu gde se nalazio debeli kao prst, zlatni lanac. I on je nestao.

Ljut i očajan istovremeno, pomislio je da mu je to sve uzelo medicinsko osoblje kada je došlo po njega i sklonilo na sigurno, da mu ova bagra ne ukrade. Da, mora da je tako. Ako ove budaletine ne znaju ko sam ja, sigurno to znaju oni iz hitne pomoći kad su došli po njega. I policija. Ona sigurno zna. Tešio je sebe dok se smeh u hodniku polako stišavao.

Tužan spusti pogled. Oči mu se ponovo zacrveneše od besa. Bio je bos.

I njegove zlatne cipele su mu skinuli. Zlatne cipele na koje je bio tako ponosan. Niko sem njega ih nije imao u vladi, pa ni na estradi…

Ljutito podiže pogled i tek tada primeti da su svi ljudi u hodniku bosi. Nemaju ni čarapa, ni papuča. Au, ovo mora da je neka beda od bolnice. Pa kako mene, ministra u vladi, da ovde donesu? Neko je grdno pogrešio i zato mora da plati… Ovo poniženje im neće oprostiti…

Ma samo da on izađe iz ove lude bolnice, najbeće im se majke. Svima redom.Sa ministrom se tako ne postupa… Ih, koliko je samo morao govana da proguta, koliko poniženja da pretrpi da bi postao ministar i sad se neko sa njim zajebava… E,neće moći!

Tišinu u hodniku prekide tihi, umiljat glas. Izgovorio je njegovo ime.

A, ipak ide preko reda, Uplašili su se, nego šta. Čovek bez zlatnih cipela je krenuo niz hodnik. Ljudi su se sklanjali da mu naprave prolaz. On je pobedonosno likovao ali na njihovim licima nije video ni strah, ni poštovanje.

Najzad dođe do staklenih vrata i otvori ih. Ušao je u belu sobu bez prozora.

Za jednim stolom je sedeo sedi čovek u belom, verovatno doktor.

Stolice za njega nije bilo. Morao je da stoji.

Očekivao je da će ga odmah pregledati. Rana na glavi je i dalje krvarila. Ali, ne…

Doktor je listao neku poveću gomilu papira i ne pogledavši ga. Najzad je izgovorio njegovo ime. On potvrdi.

– Dobro, reci mi da li si ikada u životu učinio neko dobro delo? – upita doktor.

– Molim? – iznenadi se pitanjem ministar u vladi.

– Da li ste ikada nekom pomogli, onako iz srca a da niste tražili protivuslugu? – pojasnio je pitanje doktor.

– Kakvo je to glupo pitanje? Znate li vi ko sam ja?

– Znam ja dobro ko si ti. Ali ne znam da li ste ikada nekom prosjaku dali bar dinar, pomogli nekom u nevolji. Priskočili u pomoć nekome kome je teško?

– Ne razumem, kakve to ima veze sa mnom?

– O ima, itekako ima. I to mnogo. Zato napregnite mozak i pokušajte da se setite bar jednog vašeg dobrog dela.

-Ma šta ima da naprežem mozak. Ima na stotine, na hiljade ljudi kojima sam ja pomogao. Majci i ocu sam sagradio veliku kuću, mnoge rođake pozapošljavao, mnogim prijateljima učinio usluge… Čak sam i bivšoj supruzi poklonio petosoban stan u centru grada. Plaćao deci školovanje u inostranstvu. Ma ne sećam se više. Mnogo je toga dobrog što sam ja učinio…

Doktor odmahnu rukom i prekinu ga:

– Da, znam ja sve to. Sve te kuće, automobili, zapošljavljanja, poslovi ispod žita… Sve su to drugi, obični ljudi platili svojim znojem i suzama svoje dece.

– Ne možete tako da razgovarate sa mnom. Nisam ja kriv što su ljudi glupi, što nisu vešti, što su naivni…

– Za tebe je naivnost i dobrota ljudi glupost?

– Pa znate kako naš narod kaže: – Dobar i glup su braća – odgovori ministar smeškajući se oholo.

– Znači tako. Onda više nemamo o čemu da pričamo.

– Nemamo nego šta. Bolje Vam je da mi pogledate ovu ranu na mojoj glavi i… ubuduće da mi perisrate! Jel Vam jasno?

– Sve mi je jasno. Vi imate zlatne cipele a srce od kartona. Vodite ga.

– Zar nećete da me previjte?

– Nema potrebe, Tamo gde idete… stvarno nema potrebe.

Ministru priđoše dva korpuletna mladića u belom i povedoše ga ka drugim vratima.

Ministar odahnu. Zadovoljno pomisli da je rana na njegovoj glavi samo površinska. Bezopasna. Na vratima zastade i okrenu se ka doktoru:

– A to ispred Vas? Ta gomila papira, ta debela fascikla… šta je to?

– Ništa važno – po prvi put se osmehnu doktor. – Samo vaš život. Od rođenja pa do dašanjeg dana!

Ministar sa dvojicom momaka izađe u hodnik. Ovaj je bio pust.

Ma, mora da je ovo neka tajna služba kad imaju sve o meni. Kako to da za njih nisam čuo? Čim izađem iz bolnice i obujem moje zlatne cipele, ima da se raspitam – pomisli odlučno u sebi. Doktor kaže da imam srce od kartona, hahahaha…

Prošli su pored sobe u kojoj je bio uključen televizor. Na programu su bile vanredne vesti. Ministar zastade. Čuo je glas spikera:

– Danas u teškoj saobraćajnoj nesreći poginuo je ministar u vladi…

Izgovorio je njegovo ime. Potom je usledila slika njegovog smrskanog audija. Video je i sebe kako kako leži na asfaltu i doktore kako bezuspešno pokušavaju da ga spasu. A onda su ga prekrili belim čaršavom.

– Bože, pa gde sam to sada ja?

Momci u belom su ćutali. Doveli su ga do kraja hodnika. Tu su se nalazila dvoja vrata. Jedna obojena u crno a druga u crveno.

– Na koja da uđem? Gde vode ova vrata? – pitao je.

Momci u belom su ćutke otišli. Ostavili su ga pred tajanstvenim vratima.

Najzad su se jedna od njih otvorila… I ministar je poslušno ušao. Više nije bio ministar.

Bio je ono što je napravio od sebe.

Autor: Rajko Roki Dvizac