Gordana Sekulić: Mladi su se odlučili za beg a stariji su nastavili put za pakao
Kriza , ona materijalna, relativizuje moral, marginalizuje značaj savesti i, u želji za preživljavanjem ali i ubiranjem novih šansi, potencira sklapanje kompromisa ili čak i potpuno potčinjavanje zlu.. Od jačine vere i karaktera, lične etike i morala zavisi na koji način ćemo se odupreti zlu koje se nameće kao olakšavajući elemenat preživljavanja ali i kojom i kolikom cenom ćemo to naše dostojanstvo platiti. Moj stav je da čovek uvek ima izbor i da prihvatanje zla i potčinjevanje istom znači samo da nikada nismo ni bili dobri i moralni ljudi.
Piše: Gordana Sekulić
Sećate li se perioda posle 2000. godine. Izašli smo iz rata, ubistava, rušenja, krvi, protesta, međunarodnog karantina i nadali se opštem procvatu. A činilo se i da sve kreće u tom pravcu samo što su neki principi i životni stavovi menjali značaj na listi prioriteta velike većine sunarodnika. Moral je, polako ali primetno, odumirao jer je predstavljao balast novonastalim odnosima, odgovornost je zamenjena potrebom za ličnim bogaćenjem i grabeži, poštovanje drugih je podrazumevalo samo zajednički interes, ljubav je proterala romantiku i prednost davala vulgarnosti i nastranostima, spoljno, vidno je dobilo na značaju a unutrašnje, duhovno je postalo skrivana, prezrena i sve manje poželjna karakteristika.
Otvaranje granica, posle izolacije i rata, kao da je pokrenulo otvaranje Pandorine kutije iz koje je najpre izleteo egoizam, pa nepoštenje i nepoštovanje, nemoral, prezir svega tradicionalnog i mržnja prema svemu nacionalnom jer nas je, eto, to nacionalno načinilo nesrećnima i izolovanima i siromašnima i pokralo nam godine lepog života i uživanja i zavadilo nas sa ostatkom sveta. Nema objektivnog sagledavanja stanja, nema tuđe krivice, ma činilo se da bi mnogi i rođenu majku okrivili i osudili samo da uživaju. Globalizam je postao podrazumevajući, put bez alternative čak, a strani i tuđi interesi su vrlo vešto manipulisali lošim karakternim osobinama dela građana Srbije koji su zarad prodora u svet, kome eto oni tako umni i svetski ljudi pripadaju (nebitno što je kroz istoriju Srbija bila vezana za Vizantiju i istok i što sa tom Evropom i svetom ima samo neke lepe epizode a najveći deo odnosa su jako neugodna iskustva u kojima smo “druženje” plaćala milionskim ljudskim žrtvama i ogromnom materijalnom štetom), i na sve što bi u društvu nagoveštavalo potenciranje nacionalnog, ti takvi su se obrušavali silinom cunamija koji potire sve pred sobom.
Stradala je, u tom sumanutom i plaćeničkom i beskarakternom naletu; privreda, tradicija, porodica, obrazovanje, zdravstvo i na kraju država. Mladi su se odlučili za beg a stariji su nastavili put za pakao. Pitam se da li smo svesni svojih grašaka i propusta i osećaju li krivnju oni što su ćutali i popuštali pred naletom nemorala i izdaje ili se još uvek zavaravaju mišlju da nisu ništa mogli učiniti?…