Misterija blaga kralja Aleksandra

Na pedesetogodišnjicu kraljevog ubistva Ministarstvo inostranih poslova SFRJ obratilo se Vladi Švajcarske zvaničnom notom u kojoj se kaže da je „Jugoslavija zainteresovana strana u slučaju Aleksandrovih tajnih računa”, ali odgovor nikada nije dobijen

Готово сва имања и виногради на Опленцу били су власништво југословенског суверена (Фото Томислав Јањић)

Da li je Aleksandar Prvi Karađorđević bio kralj Jugoslavije ili njen vlasnik? Ovo prvo je istorijski podatak, a drugo tek metafora koja govori o ogromnom bogatstvu jednog od najuglednijih državnika Evrope svog vremena. I pisac knjige „Imovina kralja Aleksandra” Jovan Popović, nekadašnji direktor Arhiva Jugoslavije, navodi nekoliko razloga zbog kojih se odlučio da je napiše.

Uostalom, i zgrada u kojoj su čuvane ključne jugoslovenske tajne na Topčideru, kojom je Popović izvesno vreme upravljao, zadužbina je kralja Aleksandra. U vreme studiranja Popović je bio stanar Studentskog doma „Ivo Lola Ribar”. I ova građevina je zadužbina Aleksandra Prvog Ujedinitelja i danas nosi njegovo ime.

Jednom prilikom, istoričar i akademik Vlado Strugar spomenuo je Popoviću da je pribavio fotokopiju „Rešenja Sreskog sudije za grad Beograd Čolaković N. Miodraga br. 428/34 od 27. oktobra 1938. godine o rasporedu nasleđivanja iza pokojnog Aleksandra Prvog Karađorđevića”. Naime, posle ubistva kralja u Marselju 1934. godine, njegovi sinovi Petar, Tomislav i Andrej, kao i supruga Marija, postali su naslednici nekretnina i pokretnih stvari koje je u momentu smrti imao njihov otac i suprug. Za ostavštinu kralja bio je nadležan upravo Sreski sud u Beogradu, a postupak je trajao pune četiri godine, pošto je rešenje doneto 27. oktobra 1938. godine.

(Foto T. Janjić)

Jedan od razloga za odugovlačenje donošenja odluke bio je taj što Aleksandar nije napisao testament. Drugi razlog je značajniji. Posedovao je veliki broj nekretnina, akcija, obligacija i novca na prostorima cele Kraljevine Jugoslavije, pa je dokumenta trebalo pribaviti. To se vidi iz samog rešenja, gde je specifikovana čitava kraljeva zaostavština, otkucana na blizu 40 gusto kucanih stranica. Od dvorskog kompleksa na Dedinju i Belog dvora sa šumama i vrtom na Dedinju, kuće i imanja u Ulici Patrijarha Dimitrija br. 52, uz pet prizemnih zgrada na površini većoj od osam hektara, potom kuće u Ulici Kralja Aleksandra br. 24 sa dve prizemne zgrade, do kuće u Krunskoj i Sarajevskoj ulici.

Kralj ujedinitelj posedovao je još četiri kuće u Zagrebu, koje su mu ustupljene na uživanje i upotrebu kao nosiocu kraljevske vlasti. Na sličan način stekao je i konak u Sarajevu. Dvorac sa dvorskom baštom u Dubrovniku ustupljen je kralju 1923. godine.

Aleksandar je u ličnom vlasništvu posedovao dvorac „Leskovac” u ataru opštine Crnojević, sa letnjikovcem i šumom uređenom kao park, uz nekoliko prizemnih zgrada, među kojima je bila i crkvena. Broj livada u Crnoj Gori i Sokobanji suvišno je nabrajati, imajući u vidu da je to bila prava sitnica u odnosu na još jedan dvorac, onaj u Bohinju, sa kompleksom parcela i pomoćnim zgradama.

Ali, kakav bi to bio kralj da nije posedovao još jedan zamak – lovački, sa 10 prostorija, u Kamničkoj Bistrici. Suvišno je nabrajati vinograde i imanja na Oplencu, jer je gotovo čitav bio njegov. Međutim, ono što privlači pažnju u rešenju br. 428/34, koje se čuva u arhivu, jeste impozantan broj akcija i količina gotovog novca koje je posedovao kralj Aleksandar Drugi. Imao je, recimo, 3.200 akcija Beogradske zadruge, od kojih je svaka vredela po 4.000 ondašnjih dinara, 40 akcija Privilegovane agrarne banke Kraljevine Jugoslavije, vrednosti od po 50.000 dinara. Na spisku je i obligacija Državnog spoljnog zajma u zlatu od 1922. godine (Blerov zajam) – svaka u nominalnoj vrednosti od po 1.000 dolara – i 47 obveznica Državnog zajma poznatijeg kao Selengmanov, od 1927. godine, svaka od po 10.000 dolara. Sve pomenute akcije su, naravno, glasile na donosioca.

Izvan Beograda, kralj je u trezorima i kasama Morgan banke i komp. u Parizu, prema bančinom izveštaju od 16. oktobra 1934. godine, posedovao akcije Privilegovanih borskih rudnika, obligacije istočnih francuskih železnica i obligacije francuskih železnica Pariz–Orlean, potom obligacije francuskih železnica PLM i obligacije severnih francuskih železnica, kao o obligacije južnih i zapadnih francuskih železnica. U njegovom vlasništvu bilo je i 40 obligacija grada Pariza, potom akcije Egipatskog kreditnog društva i pozamašan broj deonica društva za fosfat „Du Djebel M dilla”, kao i monopolske obveznice četiri odsto Kraljevine Srbije od 1895. godine. Tu se akcionarska aktivnost Aleksandra Drugog ne zaustavlja. Imao je jugoslovenske funding obveznice pet odsto od 1933. godine, u nominalnoj vrednosti od 19.050 francuskih franaka.

Zadužbina kralja Aleksandra Karađorđevića je i studentski dom u Beogradu koji nosi njegovo ime
(Foto Anđelko Vasiljević)

U gotovom novcu, na dan atentata, imao je 45.630 francuskih franaka i 2.171 englesku funtu, 14 šilinga i sedam penza.

Da li je tajanstveni kralj Jugoslavije bio i veliki berzanski mešetar? Misterija je kako je Ujedinitelj, mučki ubijen u svojoj 45. godini, za 13 godina apsolutne vlasti, do poslednjeg putovanja u Francusku, stekao toliko bogatstvo. Ovde je pomenut samo deo kapitala koji je sticao nasledstvom, kupovinom i poklonima.

– Knjiga ima dokazno, a ne istorijsko svojstvo. Počiva na autentičnim sudskim podacima i stoga, kao autor, nisam davao nikakav sud, mišljenje ili komentar. U građi dvora Karađorđevića i u službenim izdanjima o budžetu države Jugoslavije nema toliko dokumenata da bi se obradom podataka iz njih mogla napisati istorija kraljevskog sticanja i raspolaganja ličnim novcem, imovinom i akcijama – napominje dr Popović, nekadašnji ključar jugoslovenskih tajni.

Tek, nakon Aleksandrovog ubistva nastala je i trka za njegovim blagom o kojem ne postoje dokumentovani tragovi. Ono je navodno bilo deponovano u nekom od sefova švajcarskih banaka. Jovan Popović ističe da je bilo reč o „navodnoj” trci, jer ne samo da sredinom i krajem tridesetih godina prošlog veka, već ni danas, ne raspolažemo pouzdanim podacima da li je kralj uopšte imao lični sef u Švajcarskoj. Izvor takvih spekulacija o kraljevom zlatu bila su „zakupljena dva rudnika” u istočnoj Srbiji. Naravno, na kraljevo ime.

Mnogi su želeli da dešifruju tu misteriju ili se dočepaju kraljevskog misterioznog blaga, odnosno „skrivenog računa” u švajcarskim bankama.

– To su zasigurno pokušali knez namesnik Pavle Karađorđević, Milan Stojadinović, Dragiša Cvetković, udovica Marija Karađorđević i mnogi drugi, ali niko od njih nije imao sreće – napominje Popović, koji, uzgred, izuzetno pozitivno ocenjuje političku ulogu kralja Jugoslavije.

Advertisements

Da nije reč samo o pukim nagađanjima o Aleksandrovom zlatu, svedoči i podatak da se na pedesetogodišnjicu od kraljevog ubistva, 1984. godine, Ministarstvo inostranih poslova SFRJ obratilo Vladi Švajcarske zvaničnom notom u kojoj piše da je „Jugoslavija zainteresovana strana u slučaju Aleksandrovih tajnih računa”. Naime, švajcarska bankarska arhiva dostupna je za pristup sefovima pet decenija posle smrti ulagača. Međutim, ministarstvo spoljnih poslova socijalističke Jugoslavije nije dobilo pozitivan odgovor od švajcarskih bankara.

Tako je mit nastavljen. Kako o blagu koje možda još čami u nekom od švajcarskih trezora ili ga je neko u međuvremenu pokupio, tako i o načinu na koji je naslednik Petra Prvog Karađorđevića, za kojeg se pričalo da je „go kao pištolj”, uspeo da stekne toliko bogatstvo, vršeći dužnost monarha, odnosno šefa države. Aleksandar je, istina, bio veliki zadužbinar i dobrotvor, ali je činjenica da ostali članovi porodice Karađorđević, rasuti po svetu posle Drugog svetskog rata, nisu živeli kao socijalni slučajevi.

Izvor: Politika

Advertisements

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *