Foto: A. Vasiljević

 

Moja knjiga je apsolutno argumentovana do mere da se srpskom narodu ne mogu pripisati odgovornost i krivica i da se ne mogu više u udžbenicima i enciklopedijama pisati istorijske neistine

„Znate li da poslužujete kafom bivšeg predsednika Jugoslavije”, pitam dvadesetpetogodišnjeg konobara u jednom beogradskom kafiću. Sedim s Borisavom Jovićem, predsednikom Predsedništva SFRJ od 1990. do 1991. godine.

Bora Jović skida masku, ali mladić ne prepoznaje devedesetdvogodišnjaka koji se odlično drži. Konobar se rodio četiri godine posle Jovićevog predsedavanja rotirajućim predsedništvom. Zbunjeno ga gleda.

„Osećam se kao muzejski primerak”, kaže mi Jović dok razgovaramo o njegovoj novoj knjizi „Velika prevara” (izdavač „Službeni glasnik”). Planirana je velika promocija, ali zbog korone Jović se, kao pripadnik stare političke škole, odlučio da u intervjuu za „Politiku” kaže ono o čemu bi razgovarao s posetiocima. Posle sat vremena ustaje i odlazi sam iz kafića. Odbija da ga ispratim.

Poruka vaše knjige je da je srpski narod naivno i na prevaru izgubio državu koju su njegovi preci stekli velikim žrtvama, kao i da veliku prevaru nisu na vreme shvatili, pa su je sami svesrdno podržavali.

Naša bivša država bila je stvorena voljom tri naroda, a rasturena je voljom šest republika koje nisu ni postojale kad je država stvarana. Izvršeno je dosad neviđeno političko nasilje nad pravom naroda, poništeno je pravo naroda na samoopredeljenje, a ustanovljeno do sada nepoznato pravo republika na otcepljenje.

Država u kojoj su svi Srbi prvi put živeli pod istim državnim krovom nije bila pod njihovom upravom. Njome su upravljali oni koji su želeli da ona ne postoji. U knjizi je obelodanjen postupak koji je bio unapred planiran i besprekorno ostvaren, zahvaljujući jasnoj antisrpskoj politici koju je 40 godina sprovodio naš doživotni vladar Tito, čvrstom rukom i žestokom propagandom, uz pomoć zainteresovanih stranih sila i, nažalost, uz veliko slepilo i podršku srpskog političkog rukovodstva.

Interesantno mi je da naglašavate veliku, nezabeleženu naivnost srpskih političara koji su učestvovali u procesima koje tumačite. Kako objašnjavate tu naivnost, mada koristite i oštrije reči?

Možemo da tvrdimo da zdravom razumu ne bi bilo prihvatljivo da bi jedna slobodarska nacija kao što je srpska i da je njeno političko rukovodstvo, pa i komunističko, pod bilo kakvim uslovima prihvatalo i podržavalo politiku koja je vodila konačnom ishodu koji smo doživeli, a da nije teško prevareno i izigrano. Za nas je od istorijskog značaja da nacija bude svesna kako joj se to dogodilo, da sagleda proces i njegove glavne tačke odlučivanja, gde je i kada prevarena, kako smo zapali u situaciju da prestanemo da mislimo svojom glavom o svojoj sudbini i da bezizlazno klizimo ka propasti.

Tvrdite da su događaji iz devedesetih godina prošloga veka bili samo konačni ishod jedne odavno planirane i precizno utvrđene politike prema Jugoslaviji i prema srpskom narodu.

Pokušaji da se događaji devedesetih godina prikazuju odvojeno od njihove predistorije su velika prevara javnosti jer imaju za cilj da sakriju istorijsku istinu i istorijsku odgovornost i da srpskom narodu, pored ogromnih gubitaka koje je podneo u tim događajima nametnu krivicu za zlodela koja su drugi počinili. Nepobitni su dokazi da su odluke o rasturanju Jugoslavije i o obespravljivanju srpskog naroda doneli najviši organi KPJ i da ih je sprovela u život ista ta partija u vreme kad je bila na vlasti. Ali znamo i to da su sve te odluke donošene u vreme kada nije postojala KP Srbije i da upravo usled namere da se takve odluke donesu nije bilo dozvoljeno njeno formiranje. Na Drugom zasedanju Avnoja sve odluke donete su ne samo bez legitimnih srpskih predstavnika nego i bez kvoruma, a one su zaokrenule istoriju i naše sudbine. Prevara do prevare.

Vaša ključna teza je da su sve odluke KPJ o rasturanju Jugoslavije donete pre postojanja KP Srbije.

Sve komunističke partije osnovane su od 1919. godine pa do kraja Drugog svetskog rata i one su donele sve odluke o rasturanju Jugoslavije i obespravljivanju srpskog naroda. Tito nije dozvolio da se KP Srbije osnuje sve do posle rata. Bilo je logično da se KP Srbije pri osnivanju distancira od odluka KPJ koje se odnose na srpsko pitanje. Ali to kod Tita nije bilo moguće.

Ovde dolazimo do Tita. Ističete da je njegov glavni zadatak bio da se dočepa vlasti kako bi izvršio odluke Četvrtog kongresa KPJ u Drezdenu 1928. godine o rasturanje Jugoslavije i obespravljivanju našeg naroda.

Činjenica da Srbi nisu imali svoju komunističku partiju i da su bili članovi KP Jugoslavije, nametnula je kao logično da im se na čelo oružane borbe protiv okupatora stavi njihov generalni sekretar Josip Broz. Ta logika nije pala s neba, ona je bila sastavni deo svesne politike da se srpskom narodu ne dozvoli da ima svoje institucije, pa ni KP, da bi se srpskom narodu nametnulo rukovodstvo koje će raditi protiv njegovih interesa. Tito se dočepao vlasti na nelegalan način i takva vlast koja je prikazivana kao demokratski izabrana od predstavnika svih naroda, a defakto je preoteta zahvaljujući raspoloživoj vojnoj sili, služila je Brozu da vlada Jugoslavijom 40 godina. Preotimanje i vešto zadržavanje vlasti u svojim rukama omogućilo mu je da ostvari odluke Drezdenskog kongresa.

Da li je Aleksandar Ranković prvi srpski komunistički igrač teške kategorije koji shvata Titove namere i da li je zato uklonjen?

Aleksandar Ranković smenjen je zato što se suprotstavio raspadanju Jugoslavije prenosom državnih funkcija na republike. Sve ostalo su bile Titove mahinacije, pored ostalih da on špijunira Tita, ali i srpske funkcionere da bi smenio i njih zajedno s Titom. Na ovom pitanju srpski funkcioneri su pokazali najveću političku slabost i nacionalnu sramotu, od koje se u istoriji ne mogu oprati.

Dakle, vi ste sigurni da bi scenario raspada Jugoslavije bio isti i bez dolaska Slobodana Miloševića na čelo Srbije?

Oni koji pokušavaju da optužbe svale na Slobodana Miloševića, a time posredno i na Srbiju, računajući da je to sada u modi, misle da je neko slep i da ne vidi činjenice. A one pokazuju da je politika rasturanja Jugoslavije utvrđena ne samo pre nego što se Milošević pojavio na političkoj sceni Srbije nego i pre njegovog rođenja. Ako je neko požurio da izađe iz Jugoslavije, brže nego što je inače imao nameru, zbog pojave Miloševića i njegovih stavova o odbrani interesa srpskog naroda, to nikako ne može da promeni istorijske činjenice ni o time ko je i kada odlučio da se Jugoslavija rasturi, ni ko je te odluke sproveo u život.

Sve vreme razmišljam da li ovom knjigom pokušavate da amnestirate svoju ulogu u događajima o kojima govorite. Bili ste visoki komunistički rukovodilac u vreme Tita, najbliži Miloševićev saradnik. Tada niste govorili ovako.

Ako pročitate knjigu, možete videti moje žestoke kritike pred najvišim jugoslovenskim funkcionerima, uključujući i Edvarda Kardelja i na politički i na ekonomski sistem, usled čega sam pomeren u inostranstvo da onemoguće moj uticaj. Saradnja s Miloševićem bila je na pitanjima od interesa za Srbiju. Pored ostalog, ja sam lično radio na promeni Ustava Srbije, što je omogućilo zaustavljanje progona srpskog naroda s Kosova i Metohije, ali i na drugim pitanjima od interesa za Srbiju, sve dok Milošević nije odabrao bliže saradnike i dok se njegova supruga nije umešala u vođenje politike. Pripisivanje Miloševiću odgovornosti za rasturanje Jugoslavije je neosnovano. Milošević se pojavio tek kad se zemlja uveliko raspadala da bi pokušao da koliko može zaštiti interese Srbije, što je veoma zasmetalo onima koji su stekli naviku da rade kao da Srbija ne postoji.

Advertisements

Moja knjiga je apsolutno argumentovana do mere da se srpskom narodu ne mogu pripisati odgovornost i krivica i da se ne mogu više u đačkim knjigama i enciklopedijama pisati istorijske neistine. Kao i da srpski političari u budućnosti ne prave greške kao neki njihovi prethodnici.

Izvor: Politika

Advertisements

By editor