Milan Milenković: Šatra i šatrioti
Jeste li se ikada zapitali čemu protesti? Ko ih smišlja? Sa kojom svrhom? Sa kakvim ciljem?
Obično ih uzimamo zdravo za gotovo, bez da se zainteresujemo kakvi bi motivi mogli da pokreću proteste, kakve poruke ti protesti šalju i kome, te šta organizatori protesta od protesta očekuju.
Praksa je pokazala da kod Srba dominiraju nenasilni protesti, gde se sami organizatori kunu vlastima da će protesti biti mirni, dostojanstveni i da će proteći bez nasilja. Osim što to ima neprijatan zadah kolaboracije sa vlašću, takvi protesti idu na ruku vlastodršcima. Svaka upotreba policije objektivno škodi vlastima, jer rađa revolt. Niko neće glasati za vlast, koja mu je prebila dete. Srpski demonstranti nikako ne žele frku. Zašto bi rizikovali da se u narodu rodi revolt protiv vlasti, zato što ova prebija demonstante?
Demonstracije mogu, naravno, biti i nasilne, i nenasilne, ali čemu zaklinjanje vlastima da će biti nenasilne?
Protesti mogu biti mali, ili veliki.
Mali protesti imaju zadatak da naciji pokažu da je otpor vlastima beznačajan i da vlast uživa podršku većine. Po mom mišljenju, luda bi bila vlast koja sama ne organizuje ovakve proteste. Da sam ja na Vučićevom mestu, angažovao bih državne službenike u drugoj-trećoj generaciji, one krte budžetlije, da izvode marginalne proteste protiv režima, obećavši im napredak u karijeri, pravo da nešto drpe, ili da makar dođu pred kamere.
Veliki protesti mogu lako da se otmu, tako da i sami organizatori ne mogu da ih kontrolišu. Doduše, kod nas su, danas, takvi protesti nemogući, jer nema političke snage koja ima takav i toliki kredibilitet da na ulicu izvede 50 000 ljudi. To ne bi mogao ni Vučić, bez autobusa i sendviča.
Šta može da bude cilj protesta? Svrha? Ovde mislim na pravi cilj, a ne na ono što organizatori proklamuju. Oni uvek, na bazi dvesta duša na ulici, proklamuju obaranje vlasti, odbranu Kosova i, uopšte, sve ono što ne mogu da ispune. Mali protest ima za cilj nešto od sledećeg:
– Da pred beznačajnim brojem učesnika beznadežno promoviše organizatore protesta kao političke zvezde u usponu. To se nikada ne desi, ali nada da bi se to jednom moglo desiti čvrsto drži političke antitalente u nadi.
– Da izrazi neko raspoloženje, ili neraspoloženje. Kad je skup mali, on onda izražava marginalno raspoloženje, što je dobro za svaku vlast, kao što gore rekoh.
– Cilj može biti i nevidljiv: obnavljanje zaveta sa bezbednosnim službama koje, u to sam uveren, i same često kontrolišu marginalne grupe, pogotovu one grupe koje imaju snažan emotivni, ili verski naboj, a gotovo nikakve političke zahteve. Vođe takvih grupa su, po pravilu, apsolutne neznalice, koje samo ispaljuju vruće parole, koje ne znače ništa, odnosno koje se ne mogu operacionalizovati. Ambicija tih vođa je daleko veća od sposobnosti i oni ostaju godinama u istoj orbiti, jer službama i nisu potrebni pravi pobunjenici i odani zatočnici ideja.
Po zadataku, te grupe vrše trijažu među Srbima na osnovu vere, krvnih zrnaca i pisma, gledajući da bazu srpstva svedu na beznačajan broj. Obično službe za takav posao biraju državne službenike, koje, je li, država plaća da bi se protiv nje bunili i poznaćete ih po tome što nikakve posledice ne snose, što je, u Srbiji, sasvim bajkovito. Ovde pogledaš šefa, načelnika, ili direktora popreko i ispominje ti se majke, a ovamo se sereš na glavu Vladi i predsedniku i niko te ne dira? Pa šta je to: Pepeljuga? Crvenkapa?
Dužom saradnjom sa službama, mali igrači mogu da dobiju, kao nagradu, i nastupe na većim medijima, ali tek pošto unapred budu ograničeni temama i ne smeju u studio da unose ikone, tajan i kandila, kao obaveznu patriotsku rekvizitu.
Da vidimo gde su, u Sorabiji zemlji, održavaju protesti?
1. Ispred državnih institucija
2. Ispred državnih institucija, ali samo vikendom, kad nikog u njima nema.
3. Na javnim površinama, na kojima policija može nesmetano da fotografiše prisutne. Idealna je i šetnja, jer daje još bolje uslove za fotografisanje, zbog razuđenosti.
4.Ispred ambasada.
Kao što znate, u Sorabiji, na snazi su samo tačke 2. i 3., a vi se pitajte zašto je tako.
Po trajanju, protesti se dele na one koji su kratki, sat-dva i razlaz – ili kući, ako su građanski, ili u Mek Donalds, ako su patriotski. Ima i protesta gde organizatori kažu da se neće razići dok im se zahtevi ne ispune. Takvi protesti traju pola sata duže od ostalih.
Razlozi za protest su različiti (ne treba ih brkati sa ciljevima) i obično se radi o spasu otadžbine (što se nikada ne dešava), zatim o aktivizmu (bolje protestovati malo, nego nimalo, što nikakve veze s pameću i logikom nema), ili je u pitnju neki čisto materijalni zahtev, što je još i najpristojnije.
Kad na protest izađe 500 ljudi, organizatori šta će – drugačije i ne mogu – učesnike (uvek iste njuške, bez obzira ko protest organizuje) nazovu Spartancima, iskrenim Srbima, a odsutne kukavičkim vucibatinama i mrziteljima vaskolikog SrBstva, svinjama koje ne idu u crkvu, pišu latinicom i imaju teču koji nije Srbin i – još gore – ne veruju Deretiću.
Ovde, u Sorabiji, ne postoji običaj da se, posle maloljudnih demonstracija, izađe pred javnost i kaže: usrali smo se! Bože sačuvaj. Ovde su svi protesti uspeli. Ako je 5 000 učesnika, uspeli su. Ako je 1 000, takođe. Ako je 500, ne samo da su uspeli, nego ih je 5 000 bilo. Organizatori protesta, naime, uvek lažu oko broja učesnika, a verovatno je da lažu i inače, u kafani, prodavnici i na poslu. Ako neko protestuje sam, kao Nikola Aleksić, onda je protest osobito uspeo. Po patritskoj skali protesta, od jedan do deset, najuspeliji bi bio onaj protest na koji nije došao niko. Srećom, to ne da policija. Ako baš zaškripi sa brojem učesnika, isprazne Policijsku akademiju, pošalju je na ulicu i svi se dive tome što samo mladi ljudi portestuju. I svi u kožnim jaknama, lepo podšišani.
Mene, lično, neobično zabavljaju patriotski protesti, jer mi liče na nekadašnje proslave 1. maja, ili 29. novembra. Svi govornici se neopisivo deru, iako imaju mikrofone, pa i ne bi morali, raja kliče i izvikuje parole, u kojima se, na smenu, javljaju patriotski motivi (Kosovo je srce Srbije, Ne-da-mo Ko-so-vo), pa se malo peva (Oj, Kosovo, Kosovo), a onda se baca hejt na vlastodršce (Spasi Srbiju i ubij se u svim varijantama).
Sad – možda sam ja zastareli, analogni model, ali mi nikako nije jasno kako Kosovo ne daju skačući usred Beograda? To je, uz kristalnu lobanju i egipatske piramide, jedna od najvećih tajni ljudske istorije i postojanja čoveka na zemlji.
Dalje: ko poznaje učesnike patriotskih protesta, osim onih sa Policijske akademije, koji se menjaju (diplomiraju, pa dođu neki novi), vidi da se radi o takvom ljudskom materijalu, koji bi na dva šamara počeo da viče „Čedo, oženi me„, pa i „Trst je naš„.
Dakle, na kraju: protest može i treba da ima samo dva cilja: da obori vlast, ili da je dobro uzdrma i zaplaši. Tome nas uči Žuta patka, u vlasništvu stranaca, ali veoma delotvorna. Izađe, prošeta i Vučić posle dve-tri takve šetnje, ispunjava sve želje strancima. Miš beli, sreću strancima deli. Sve ostalo je samo lična promocija, saradnja sa službama i sviranje pilićima.
Žuta patka demonstrira do ispunjenja zahteva. Neka nikoga ne zavara ono što oni formulišu kao zahteve; to je za masu koja, ionako, ništa ne kapira. Pravi zahtevi su oni koje ambasadori dostave Vučiću, a nikad nisu izrečeni na protestu. Kad se ti zahtevi ispune, protest zbog Savamale, ili protiv visoke cene goriva (koja je bila visoka na 132 dinara, a na 142 je taman) se obustavljaju.
Inače, rezultat protesta, kad ga izvode ili dunsteri, ili dunsteri po nalogu službe, je uvek ovakav:
– Izašlo je 500 ljudi, ali se objavi da je bilo između 5000 (policijaksa procena; glupo je da i policija malo ne poveća broj prisutnih, kad već organizuje protest), i 15 000, ali do početka kiše, a onda se smanjilo na 10 000.
– Protest je uspeo, jer je „ustala Srbija“ i ovo je početak promena. „Sad smo se (sto peti put) konačno oslobodili straha i, od proleća, krećemo u rušenje režima!“
– Ko ne dođe na Boj na Kosovo, ili na proteste je govno izdajničko, plaćenik i kukavica!
– Ako vam se ne sviđa kako mi radimo, oborite vlast sami!
– Sveti Sava Srbe voli i za njih se Bogu moli!
– Aj’mo u Mek, crko’ od gladi…
Uz kristalnu lobanju i egipatske piramide, jedna od najvećih tajni je kako se Kosovo ne da skačući usred Beograda
Izvor: Radio 2M