Genocid srpskog sela – posledica gluposti ili planirani rezultat?

Negde između predizbornih obećanja, medijskog spina o boljem životu i surove realnosti nestala je sama srž Srbije. Selo, koje je vekovima održavalo naciju prelazi u domen etnografskog kolorita. Posledica gluposti ili planirani rezultat?

Prema popisu iz 2002. godine, Srbija je imala 780.000 seoskih domaćinstava, što je više nego što ih ima jedna Nemačka. Agrar sa potencijalom da hrani pola Evrope transparentno je pretvoren u deponiju GMO smeća i ucrvljanog mesa. Domaći politikanti se sela sete isključivo pred izbore, ne bi li lakoverne seljane ponovo prevarili za glasove.

Od popisanih 4.600 sela u 200 nema bukvalno nikoga, u još tolikom broju nema nikoga mlađeg od 25 godina, a procena je da će u narednih 10 godina još 700 sela postati prazno. Srpska sela imaju 50.000 trajno napuštenih kuća, kao i 150.000 kuća koje su privremeno nenaseljene – u prevodu: prazne. Statistika kaže da je u svakom četvrtom selu najmlađi stanovnik stariji od 60 godina.

Srbija ima 4,8 miliona hektara oranica, sa potencijalnom proizvodnjom procenjenom na 100 milijardi evra, i izvozom od samo 2 milijarde. Mrtvi kapital leži i u 600.000 hektara plodnih njiva zaraslih u korov. Povećanjem nameta i smanjenim subvencijama, autistični režim je planski urušio domaći agrar. Ukidanjem carina na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU, državni aparat namesto svoje poljoprivrede, subvencioniše strane proizvođače hrane.

Zastarela mehanizacija, usitnjene parcele i nedostatak radno sposobne snage su samo manji deo problema. Nedostatak prave pomoći države, kroz infrastrukturu, subvencije i bolje otkupne cene, praćeno novim nametima, procesom „evro-kapitulacije“ su pravi razlog razaranja sela.

Za razliku od zaposlenih u državnom sektoru, seljaci moraju sami sebi da uplaćuju socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje. Obavezno čipovanje i oporezivanje domaćih životinja, novčane kazne komunalne policije zbog čuvanja stoke bez lične karte, kao i najavljena legalizacija objekata će predstavljati finansijsku egzekuciju ostatka seoskog stanovništva. Sa većinom nelegalizovanih objekata, stanovništvo sela će morati da za svaku štalu, kolibu i ambar izvedu nadležna lica i odvoje zavidnu količinu novca za legalizaciju.

Dizajnirani kolaps poljoprivrednih preduzeća, kombinata i zadruga rezultovao je kupovinom Imleka, Bambija i Knjaza Miloša od strane Đerđa Soroša, a vlasnička struktura najplodnijih vojvođanskih oranica posle „legalnih“ privatizacija izgleda ovako:

MK Grupa (M.Kostić) – 28.500 hektara
Delta (Mišković) – 25.000 hektara
IM Matijević – 24.000 hektara
Irva (Đ.Nicović) – 18.000 hektara
Baltik (Irska) – 10.500 hektara
Agrokor (Hrvatska) – 6.000 hektara
ŽitoGrupa (Hrvatska) – 2.000 hektara

Plodne oranice se kupuju u bescenje, po ceni od 500 evra po hektaru, eksploatišu se nekoliko godina da bi se posle 2017. prodale strancima po ceni od 25.000 evra za hektar. Država subvencioniše proizvođače po hektaru zemlje, a favorizovanje tajkuna se vidi i na primeru Evropske Razvoje Banke – EBRD, koja je MK Grupu kreditirala sa 80.000.000 evra.

Strategija koja se sprovodi već decenijama je samo deo krupnijeg plana. Plan iz dobrih namera koji donese katastrofu može se nazvati posledicom loše politike, ali ovde se radi o rezultatu namerno loših planova.

Među prioritetne ciljeve „Agende 21“ Ujedinjenih Nacija spada posedovanje obradive zemlje, vode, resursa, uzgoja biljaka i domaćih životinja. Daljinska kontrola nacije kroz totalnu kontrolu izvora hrane i vode, uz pomoć totalitarnog režima na vlasti.

Tretman države prema selu dostojan Forest Gamp – inteligencije se teško može okarakterisati kao neznanje ili glupost. Državna politika tihog genocida nad selom i seoskim stanovništvom je najadekvatniji naziv za ovakav tretman od strane režima.