Za njegovu pogibiju krivi su „tasteri“. On i njegov drug Bogdan-Hajnc Jugović zatekli su se u selu Petraljici kod Krive Palanke u Makedoniji. Neko ih je prijavio Turcima. Oni su ih opkolili. Četnici komiti su se zatvorili u dve kuće koje su Turci zapalili. Vojvoda Brana i njegovi četnici su izgoreli u njima.
Branivoj Jovanović – Vojvoda Brana rođen je u Kisiljevu blizu Velikog Gradišta a poginuo 1905. u kumanovskom kraju, u 22. godini života. Završio je osnovnu školu, zatim gimnaziju u Beogradu i Šapcu, potom Vojnu akademiju. Bio je među prvim četnicima koji su prešli granicu.
Čim je dobio oficirski čin, prijavio se sa nekoliko svojih drugova kao dobrovoljac u četnike-komite i otišao u Makedoniju da se bori protiv Bugara i Turaka.
Učestvovao je u borbi na Čelopeku, hrabar, popularan, umeo je s narodom.
Za njegovu pogibiju krivi su „tasteri“. On i njegov drug Bogdan-Hajnc Jugović zatekli su se u selu Petraljici, izmedju Kumanova i Krive Palanke. Neko ih je prijavio Turcima. Oni su ih opkolili. Četnici su se zatvorili u dve kuće koje su Turci zapalili. Vojvoda Brana i njegovi četnici su izgoreli u njima.
Njegovi posmrtni ostaci izvučeni su sutradan ispod ruševina i sahranjeni pored Petraljičke crkve, a njihova smrt dugo je opevana u narodu. Između dva rata bio je popularan pozorišni komad „Vojvoda Brana“ i često je igran u Južnoj Srbiji i Makedoniji.
USUD OFICIRSKOG ZAVETA
Odsjaji majskog predvečerja poskakivali su seoskim krovovima te 1905. godine. Taj njihov ples i stalnu borbu s tamom pažljivo je posmatrao vojvoda Brana. Svoju vojsku, bar ono što je od nje ostalo, razrešio je dalje borbe. Na dovratku kuće koju su već svili plameni jezici zapaljene slame i šaša ležalo je nepomično Bogdanovo telo. Ali ni neizdrživa žega, ni one neme prilike zbunjenih turskih pogleda s druge strane plota, nisu uspevale da dodatno uznemire ovog dvadesettrogodišnjaka. I dalje je vojvoda promatrao tu zavodljivu igru svetlosti i tame na petraljičkoj ćeramidi. A onda se latio revolvera marke „brauning”, prislonio ga na srce i… Koreni neraskidivog prijateljstva istaknutih srpskih oficira, Branivoja Brane Jovanovića i Bogdana Hajnca sežu u leto 1899. godine. Tada su obojica, zajedno sa Vojislavom Tankosićem, primljeni u nižu školu Vojne akademije u Beogradu. Ali za razliku od većine drugova iz klase, gospođa Sudbina nije im dodelila značajne uloge u kasnijim oslobodilačkim ratovima. Imala je s njima drugačiji plan. Kao svršeni pitomac 32. klase niže škole Vojne akademije, potporučnik Bogdan Hajnc raspoređen je za vodnika 18. pešadijskog puka u Beogradu. No, pre nego što se latio poverene dužnosti, dao je da mu se na sečivu oficirske sablje ugravira – „Za kralja i otadžbinu proliću krv svoju – Bogdan”. U 18. puku ostao je do proleća 1905. godine, kada mu je Sudbina upriličila da, poput nekolicine drugova s klase, ispuni svoj ugravirani zavet. Kako svedoče vojni almanasi, Bogdan je napustio mirnodopsku službu i otišao u Južnu Srbiju i Makedoniju koja tada „stenjaše od turskog jarma i bugarskih bandita, da spasava što se spasti može”. Svoj 23. rođendan pešadijski potporučnik Brana Jovanović dočekao je na tridesetak kilometara istočno od Kumanova. Tri dana kasnije (24. maja) s pobratimom Hajncom i šačicom vernih saboraca napao je bugarske čete Jordana Spaseva i Atanasa Babova u selu Vetunici (danas u severoistočnom delu Makedonije) u koje su „ova nebraća došla sa 80 komita da silom bugare srpski živalj i pobiju srpske prvake”.
Razdraženi zbog neuspeha u sukobu s malobrojnom grupom srpskih boraca, Bugari su promenili taktiku. Umesto da se sami obračunaju sa žilavim, ali brojčano slabijim protivnikom, oni su se za pomoć obratili turskim vlastima u Krivoj Palanci i Kratovu. Iako je uz Branu i Bogdana, tada ulogorenih u selu Petraljici, bilo tek trideset vojnika, turski oficiri nisu želeli da bilo šta prepuste slučaju. Štaviše, odlučili su da dejstvuju samostalno, bez pomoći bugarskih četa. Bilo kako bilo, u operaciju opkoljavanja sela uključena su dva tabora vojske, 50 zaptija (žandara), 150 konjanika i tri topa. A kada je svanulo trideseto majsko jutro, razigrane mirise prolećnog cveća ugušio je težak barutni zadah. Radi sigurnijeg prenoćišta srpska četa bila je podeljena na dva dela. Na jednom kraju sela nalazila se Bogdanova, a na drugom Branina grupa. Kada su turski tabori negde oko 10 časova pre podne otvorili vatru, Jovanović je u nameri da selo poštedi razaranja, na uzvišici više njega izabrao tri napuštene kuće u dvorištima ograđenim kamenom. Turski napadi bili su sve žešći, a jedina briga pobratima bila je kako da municiju prištede do kraja dana. I ne samo da su se valjano branili, nego su uspeli da, bar za kratko, obezglave neprijateljsku komandu, ubivši turskog kapetana Murata i jednog majora. Opkoljenima, poput Leonidinih junaka nepokorne Sparte, reč predaja nije postojala u rečniku. Ali, baš kao i u Termopilskom klancu, obruč se sve brže stezao. Zidovi koji su štitili srpske puškarnice razoreni su naletima brdske baterije. Ostavši sam, vojvoda Bogdan prišao je svom pobratimu vojvodi Brani.Poslednje što je čuo bio je fijuk neprijateljskog kuršuma. smiraj dana srpska četa svedena je na trojicu vojnika. Austrougarski žandarmerijski oficir, pridodat komandi turske vojske, izdao je naređenje da se pribave slama i šaš i sa nebranjene strane zapale i bace na kuću.Došao je čas da vojvoda Brana svoje saborce, zapravo njih dvojicu, razreši dalje borbe. Ali konačna predaja nije bila njegov izbor. Pažnju mu je privukla igra zalazećeg Sunca na seoskim krovovima. A onda se latio „brauninga”… U pokušaju da se probije iz sela uspeo je samo Radivoje Ilić. On je, bar tako tvrde pisani izvori, kundakom svoje „brzometke” uspeo da mlatne nekoliko neprijateljskih vojnika „koji se čuđahu zapaljenom čoveku i behu zbunjeni”. Sa sudbinom srešće se tek 1914. godine. * * * Opis neravnopravne borbe srpskih boraca za slobodu i turske vojske u Petraljici kod Kumanova nalazi se u Spomenici 32. klase Vojne akademije, objavljenoj 1936. godine. Čuvajući uspomenu na neustrašivost srpskog vojnika, negdašnji srpski glumac, dramaturg, reditelj i upravnik putujućeg pozorišta, gospodin Sima Bunić, napisao je komad „Vojvoda Brana”.
Dvadeset godina kasnije kod petraljičke crkve osvećen je spomenik vojvodi Bogdanu Hajncu koji mu je podigao njegov drug, tada armijski general Petar Živković. Danas na beogradskoj Zvezdari dve ulice nose imena vojvode Bogdana i vojvode Brane. U Šapcu, takođe, gde je Jovanović završio šest razreda gimnazije, postoji ulica s njegovim imenom.
Balkanska, Politikin Zabavnik, Wikipedia