Da li građani Srbije zaista smatraju da Vučić i Vulin, Mali, njihove porodice, kao i svakovrsne „sline“ zaslužuju da ih jašu i u budućnosti?

Da li građani Srbije zaista smatraju da Vučić i Vulin, Mali, njihove porodice, kao i svakovrsne „sline“ zaslužuju da ih jašu i u budućnosti?

Arheofuturizam i režim Aleksandra Vučića

Screenshot

Nedavno je fantomska krajnje desničarska grupica, koju je pre nešto više od godinu dana osnovala bezbednosna služba režima Aleksandra Vučića, uz verovatni podsticaj režima Vladimira Vladimiroviča, ugostila skoro ceo vrh (predsednik; premijerka; ministar, tetkin crni konjanik, najveća opasnost po odbrambeno-bezbednosni sistem ove države; stari as Dragan Simeunović, direktor Akademije za nacionalnu bezbednost; kao i Marko Parezanović, nova zvezda BIA) Vučićeve prćije, koju katkad pogrešno nazivaju gordim imenom Republike Srbije.

U programu Nacionalne avangarde, kao prvi od tri „stuba avangardne misli i delovanja“, navodi se: „Profilisaćemo i afirmisaćemo arheofuturistički pristup poimanju nacionalne ideje, kulture i identiteta. Ako je ekonomskoj desnici u fokusu privatna svojina i profit, onda je kulturnoj/društvenoj političkoj desnici u fokusu identitet. Identitet je alfa i omega nacionalne političke zajednice. Kolektivni identitet i bezbednost tog istog kolektiva su usko povezani još od antičkog polisa. Svedoci smo zatiranja nacionalnih identiteta pod udarom procesa mondijalizacije. Arheofuturizam bi kao osnova trebalo da nam omogući da predmoderne obrasce kulturnog identiteta projektujemo u budućnost tehnološkog i društvenog razvoja evropske civilizacije. To znači da ta ideja mora biti postmoderna sa nacionalnim predznakom.“

Na koga se u stvari tobožnja NVO ugleda?

Nesumnjivo na Gijoma Faja, uz Alena de Benou, jednog od glavnih ideologa francuske Nove desnice (iz koje je istupio 1986), koja je postavila ideološke osnove političkom proboju ne samo Nacionalnom frontu, već i radikalno-desničarskim strankama širom Evrope. Osnovna ideološka novotarija odnosila se na prividno odbacivanje rasizma i prihvatanje tzv. etnopluralizma. Potonji se odnosi na navodno međusobno nesravnjive i nepomirljive kulture (bazirane na konfesijama), zbog čega bi trebalo da se spreči mešanje pripadnika različitih kultura (najčešće i „rasno“ neistovrsnih), jer to izaziva njihovo slabljenje, a naročito evropske (bele i hrišćanske) kulture za koju su krajnji desničari posebno zabrinuti.

Upravo je pomenuti Gijom Faj 1998. objavio knjigu pod naslovom „Arheofuturizam“, koji predstavlja prvi „od tri stuba avangardne misli i delovanja“ naših mladih avangardista. Radi se o izrazito reakcionarnoj antiegalitarnoj doktrini koja bi trebalo da zameni egalitarizam Prosvetiteljstva i Moderne nakon neminovne „katastrofe“, posle koje će se bela Evropa, u potrazi za vizijom poželjne budućnosti, neminovno „vratiti svojim arhaičnim vrednostima, koje su čisto biološke i ljudske“.

Ove „arhaične vrednosti“ podrazumevaju: „odvojenost rodnih uloga; prenos etničkih i narodnih tradicija, duhovnosti i svešteničke organizacije; vidljive i strukturisane društvene hijerarhije; kult predaka; rituale i testove inicijacije; ponovno uspostavljanje organskih zajednica (od porodice do naroda); deindividualizaciju braka (zajednice moraju predstavljati brigu cele zajednice, a ne samo bračnog para); kraj zbrke između erotizma i bračnosti; prestiž ratničke kaste; nejednakost između društvenih položaja – ne radi se o prećutnoj nejednakosti, koja je nepravedna i frustrirajuća, i koju danas nalazimo u egalitarnim utopijama, već o izričitoj i ideološki opravdanoj nejednakosti; dužnosti koje slede prava i stoga strogu pravdu koja daje ljudima osećaj odgovornosti; određenje naroda – i svih ustanovljenih grupa ili tela – kao dijahronih zajednica pre no sinhronih masa pojedinačnih atoma“.

Da li građani Srbije zaista smatraju da Vučić i Vulin, Mali, njihove porodice, kao i svakovrsne „sline“, sve sami pripadnici „ratničke kaste“, zaslužuju da ih jašu i u budućnosti?

Da li misle da iko zaslužuje da ih jaše?

Naime, jasno je da autoritarni režim ne igra samo na kartu poslušnosti sadašnjoj kancelarki Merkel, već da, prisećajući se prve radikalske ljubavi, namiguje Le Penovoj, Štraheu, Salviniju (italijanski ambasador je, takođe, prisustvovao pomenutom skupu), Gaulandu i drugim krajnjim desničarima Evrope.

Prema tome, prete nam kako poslovni interesi vladajućih porodica i njihovih mafijaških ortaka tako njihova povezanost s krajnjom desnicom.

Poslednji je čas da se organizujemo i pružimo odsudni otpor pre no što nas domaći mafijaši i krajnji desničari, oslanjajući se na strane ekstremiste, podjarme i pretvore u njihove sluge, ukinuvši već ojađenu, osiromašenu i okupiranu Republiku.

(Članak iz NIN-a od 1. novembra 2018.)

Jovo Bakić

Advertisements